Тениска репрезентација Универзитета у Београду учествовала је на првом међународном тениском турниру универзитетских репрезентација. Турнир су заједно организовали партнери из Кине (Тениски савез Кине и Општинска народна влада Ченгдуа) и Аустралије (Тенис Аустралија, организација која организује Australian Open), а званичан назив такмичења је: The Belt and Road Chengdu Australian Open University Tennis Championship. Иницијатива The Belt and Road (Појас и пут), представља стратегију развоја коју је усвојила кинеска влада у вези са развојем инфраструктуре и инвестицијама у земљама Европе, Азијe и Африкe. Циљ тениског турнира под овим називом је подстицање културне размене између земаља дуж руте The Belt and Road, као и популаризација циља града Ченгду, да постане водећи град у Кини и град у коме се одржавају велики интернационални спортски догађаји.

Турнир је одржан у тениском комплексу Sichuan International Tennis Center у коме се одржавају и професионални турнири ATP 250 Chengdu Open и ITF Junior Master. На турниру су учествовале екипе са осам универзитета: The University of Melbourne (Аустралија), University of Mumbai (Индија), University of Technology MARA (Малезија), Lomonosov Moscow State University (Русија), Loughborough University (Енглеска), Zheijang University (Кина), Chengdu Sport Institute (Кина) и Универзитет у Београду.

Све екипе имале су по 8 чланова: 6 играча (3 девојке и 3 момка), тренер и селектор (истовремено и вођа екипе – team leader). Екипу Универзитета у Београду чинили су играчи: Стефаниа Петковић (УБ - Филозофски факултет), Николина Тешић, Јулиа Нина Јанковић, Александар Павличевић, Милош Коцић и Урош Белоица (сви са ФСФВ); тренер је била др Тамара Ковачевић (дипломски рад, магистарски рад и докторска дисертација, све на тему из тениса, одбрањени на ФСФВ), а селектор и вођа екипе ред. проф др Станимир Стојиљковић (ФСФВ).

По општим оценама турнир је организован на професионалном нивоу, што не чуди јер је у организацији учествовала уиграна екипа која је непосредно пре овог турнира организовала два горе поменута професионална тениска турнира. Квалитетан смештај и исхрана у оквиру самог тениског комплекса омогућили су да се не губи време на превоз. Свака екипа је од ујутру до увече имала на располагању терен за тренинг. Сам догађај је био квалитетно брендиран где су сви универзитети добили подједнаку пажњу.

Резултат на турниру није био од пресудног значаја, али је свака екипа наравно дала све од себе да оствари што бољи резултат. Играло се по систему round-robin, две групе по 4 екипе, унутар група играло се три кола, свако са сваким. У оквиру сваког кола играло се 5 мечева: два сингла (мушки и женски) и три дубла (мушки, женски и мешовити). Сваки меч је био игран у два добијена сета до 4 гема. На крају свих 5 мечева победник је био универзитет који је укупно у 5 мечева имао више освојених гемова. Сваки играч је морао у сваком колу да игра најмање један а највише два меча. Нажалост наша екипа није успела да уђе у полуфинале што би био резултат којим би смо били задовољни. Изгубили смо два меча (прво од Русије, а затим од домаћина из Кине) и на крају добили меч против Малезије.

Није популарно тражити оправдања, али има више разлога за овакав резултат:

1. Универзитет у Београду је последњи укључен у програм турнира, тако да смо имали најмање времена да окупимо екипу и тренирамо са њима. Организатори су у свакој земљи контактирали прво са тениским савезом, који их је онда упутио на најбоље универзитете. У Србији тениски савез није одговарао ни на неколико пута послате мејлове (по речима организатора), а тек после неколико изгубљених недеља, ступили су у контакт са проф. др Станимиром Стојиљковићем. Након тога је дошло до интензивне преписке и реализација овог лепог пројекта. За разлику од нас домаћини из Мелбурна и Chengdu-а (који су са нама били у групи), знали су 6 месеци раније да ће учествовати на турниру, а све остале екипе бар месец дана раније у односу на нас.
2. Већину екипе чинили су студенти који се не такмиче већ раде као тренери. Велика је разлика између обуке почетника, па чак и тренирања такмичара, у односу на играње мечева. Поред тога неколико играча који квалитетом заслужују да буду у репрезентацији, имали су друге обавезе (играли су турнире, нпр. Милана Спремо). За разлику од наше екипе, сви остали универзитети су у саставу имали играче који редовно играју тенис на студентским турнирима, а универзитетски тимови учествују у међууниверзитетским тениским такмичењима унутар државе. Играчи у екипама су се познавали и тренирали заједно што је било јако значајно нарочито у игри парова.
3. Играло се на тврдој и јако брзој подлози, на какву наши играчи нису навикли. Оваквих подлога има више у свим другим земљама из којих су били учесници турнира, него у Србији. Тврде подлоге више оптерећују зглобове, нарочито кичменог стуба, што су наши играчи осетили већ после првог дана.
4. Торба са 8 рекета је грешком авио оператера остала у Абу дабију, тако да је већина наших играча два дана тренирала са позајмљеним рекетима. Своје рекете играчи су добили ујутру непосредно пред почетак првог кола, које смо играли против Ломоносова.
5. Разлика између Београда и Chengdu-а је 7 временских зона, што је највећа разлика, не рачунајући енглезе. У спорту постоји правило да за сваки сат временске разлике треба доћи један дан раније ради прилагођавања. У овом случају било би идеално да је екипа могла да дође 7 дана раније. Руси су на пример платили организатору и дошли један дан раније у односу на нашу екипу.

Резултат на такмичењу ипак није најважнији. Остварени су добри контакти са бројним учесницима из различитих земаља (нарочито Русије, Кине и Малезије са којима смо били у групи) и организаторима из Кине и Аустралије. Студенти су већ добили понуде да волонтирају у организацији тениских турнира у Кини и Аустралији, као и понуде да раде као тренери тениса кад заврше факултет.

Осим атрактивне игре и спортског понашања на терену и трибинама, наша екипа је пленила пажњу и у свим осталим активностима. Чланови екипе су у неколико наврата давали интервјуе и сликали се за новине. Наша екипа имала је по општим оценама најбољи вечерњи програм; победили смо на квизу који је организовала екипа из Мелбурна као суорганизатор турнира; по речима двоје најодговорнијих људи из Аустралије, према општем утиску били смо најбоља екипа.

Можемо закључити да је ово било незаборавно искуство за цео наш тим, а са друге стране фантастична промоција Србије, Београда и пре свега Универзитета у Београду и нашаег факултета, пред међународном јавношћу са три континента. Желим рећи да сам презадовољан понашањем наших студената који су у ведром расположењу превазилазили све проблеме, били достојанствени у победама и поразима и на најбољи начин репрезентовали себе и наш факултет и универзитет, на чему сам им искрено захвалан.

Треба још истаћи да је наша екипа имала потпуно покривене трошкове пута и боравка, до тога да смо добијали лоптице за тренинг свакога дана, пакете флаширане воде, могли да користимо базен... Због тога велику захвалност дугујемо организаторима из Кине и Аустралије.

На крају желим да се захвалим Спортском Удружењу Универзитета у Београду и ректорки, проф. др Иванки Поповић, што су у кратком року успели да по мери израде тренерке и дресове за нашу екипу, тако да смо у Кини били лепо обучени и брендирани и константно промовисали наш универзитет.

  Dokumentacija koja prati Vest:

• Stranice iz Biltena (2,34MБ)

 Слике - Chengdu, Кина, 7-11.11.2018:

 Повратак на почетну страну „Вести и догађаји“