Изложба "150 година физичког вежбања и спорта у Србији и 125 година
Соколства у Србији" била је отворена:
- од 12. до 22. новембра 2007. у Соколском дому у Новом Саду
- од 22. до 25. новембра 2007. у Скупштини града у Београду
- од 26. до 30. новембра 2007. у холу Факултета техничких наука у Косовској Митровици

Аутор излозбе: Марија Стојић
Менаџер изложбе: Снежана Милојковић
Координатор изложбе: Дарко Митровић
Аутор текста: Слађана Мијатовић

Када је С Т Е В А Т О Д О Р О В И Ћ академски сликар дошао из Беча у Београд 1857. г окупио је око себе 16 ученика Лицеја и основао уз одобрење власти Сликарску школу, у којој их је бесплатно подучавао сликарству, учио певању, вежбао у мачевању и организовао им физичко вежбање (гимнастику). Као образован човек знао је потребе деце за физичким вежбањем, а још као гимназијалац у Сегедину заволео је гимнастику и мачевање, које је усавршио док је студирао сликарство у Бечу и Минхену, где је упознао и немачки систем вежбања.

Из ратова са Турском (1876-1877) Кнежевина Србија је изашла као победник, након чега је одредбама Берлинског уговора постала самостална држава (1878). Многи српски интелектуалци су се тада враћали у слободну Србију у жељи да пренесу знања и искуства стечена у развијеним европским земљама. Један део њих дао је значајан допринос у области физичке културе, односно појединим њеним деловима.

Било је то време када се настава физичког васпитања уводила у основне и средње школе, јављале прве идеје о грађанским гимнастичким друштвима, стизала сазнања о соколству и спорту. И управо тада 1881. године, на иницијативу младог српског лекара др Владана Ђорђевића, покренута је идеја о оснивању једног друштва за гимнастику, које је основано 1882. године под именом ''Београдско друштво за гимнастику и борење.''

Ово прихватање пансловенске соколске идеологије, која се огледала у физичком вежбању ради јачања сопствене нације због потребе националног ослобођења, а затим свесловенског уједињења свих словенских народа, који су тада били окупирани и били под туђом влашћу, наишло је на отпор појединих српских кругова, који су у слободној и независној Краљевини Србији тражили ослонац у културним традицијама и богатој политичкој историји свога народа.

Стога они оснивају Грађанско гимнастичко друштво 'Душан Силни' 1892. године, које касније мења име у Витешко друштво 'Душан Силни'.

Модерни спорт стиже у Србију крајем 19. века и њега прихватају све категорије грађана, негујући га прво у приватним школама и грађанским гимнастичким друштвима, а касније и у посебним спортским клубовима, који почињу да се оснивају крајем 19. века. Стрељаштво, мачевање и коњичка такмичења били су омиљени традиционални облици надметања у Србији, јер је од увек што боља оспособљеност у овим вештинама значила спремније ратнике, неопходне у бурној политичкој историји Србије.

Развој модерног спорта је подстакао идеју о обнављању античких Олимпијских игара, омогућио је да се она јавља, прихвата и развија у бројним приватним школама, грађанским гимнастичким друштвима и спортским клубовима Србије.

Значајан подстицај за прихватање олимпијске идеје у Србији, односно потпуније сазнање о овој великој спортској манифестацији, имао је петодневни боравак краља Александра Обреновића у Атини 1896. године за време Првих олимпијских игара.

Крајем 19. и почетком 20. века олимпијска идеја је прихваћена у бројним спортским клубовима широм Србије. Као резултат тога у Београду је основан 1910. године Српски оли мпијски клуб, чији је директор био капетан Светомир Ђукић.

Пријем Српског олимпијског клуба и капетана Светомира Ђукића у Међународни олимпијски комитет 1912. године био је не само признање за постигнуте резултате у развоју спорта и олимпијског покрета у Србији, већ снажан подстицај за његов бржи и успешнији даљи развој. У периоду између два светска рата соколство је доживело свој пуни развој, када је као систем ушло у програмске садржаје основних и средњих школа, као и у војску Краљевине Југославије, обухватајући све категорије грађана од деце до одраслих, у градовима и у селима.

У периоду после Другог светског рата физичка култура се организује на другим основама. То је пре свега значило забрану соколског система вежбања, чију је функцију преузео најпре Гимнастички одбор Југославије 1948. године, док се није основао Савез за телесно васпитање Партизан 1952. године.

Пуних 30 година СТВ ''Партизан'' је окупљао све категорије грађана који су се у оквиру различитих форми бавили телесним вежбањем и такмичењем, представљајући организован систем телесног вежбања деце и одраслих.

У жељи да се промовишу разноврсни спортско рекреативни садржаји и да се учине доступним свим категоријама грађана 1992. године у Београду оснива се Асоцијација спорт за све. Током протеклих година организовали су низ манифестација као што су: Спорт за све, Сви на снег, Дан изазова, Соколски камп, ЈУ летњи фестивал рекреације...

Почетком деведесетих година, након постепеног гашења активности и функција СТВР Партизан, појављују се идеје о обнављању соколства у Србији. Тако да се Соко Југославије оснива 1992. године, а Градски савез за спортску рекреацију преименује у Савез соко Београд. Соко Србије је основан 1998. године, тако да је обновљена организација сокола наставила на традицијама некадашњег соколства у савременим условима.

У протеклих 150 година, од десетак вежбача у Сликарској школи Стеве Тодоровића (1857), првих сокола у задњој деценији 19. века и наступа српских спортиста на Петим Олимпијским играма у Стокхолму (1912) спортисти Србије стигли су до великих међународних спортских успеха и освајања бројних олимпијских медаља.

Слике са изложби