Sticanjem autonomije (1830) i dobijanjem prava da otvara škole u Kneževini Srbiji došlo je do snažnog razvoja školstva i prosvete, otvoren je veliki broj srednjih i osnovnih škola u čijim se nastavnim planovima i programima veoma brzo našlo i fizičko vaspitanje („teloupražnenije; gimnastika“). Pošto u to vreme u Srbiji nije bilo školovanih nastavnika za ovaj nastavni predmet, to se krajem 19. i početkom 20. veka u Kraljevini Srbiji pojavila ideja o otvaranju institucije koja bi školovala nastavnike gimnastike.

   Uvođenjem fizičkog vaspitanja u nastavne planove najpre srednjih (1844), a zatim i osnovnih škola Kneževine Srbije (1868), odmah se uvidelo da bez školovanja sopstvenog stručnog kadra za njeno izvođenje nije moguća ni uspešna realizacija.
   Za uvođenje fizičkog vaspitanja u osnovne škole najzaslužniji je bio ministar prosvete Dimitrije Matić, koji je decembra 1868. uputio „Raspis učiteljima i učiteljkama osnovnih škola“ u kome je između ostalog preporučio svim učiteljima i učiteljicama: „da svake nedelje odrede po 3 - 4 časa van školskog vremena za gimnastiku“. On je početkom 1869. formirao Komisiju za uređenje svih škola, koja je odlučila da se nastava gimnastike uvede kao obavezan predmet u osnovne i u srednje škole, sa najmanje dva časa nedeljne nastave. Komisija je predložila i da se u učiteljske škole nastava gimnastike uvede u sve tri godine.
   Ministarstvo prosvete donosi „Raspored predmeta u osnovnim školama i uputstvo kako će se predavati“ 1871. koji je bio nastavni plan i program, sa didaktičko-metodskim uputstvima. Navedeno je: „U sva četiri razreda muške i ženske škole predaje se telesno vežbanje“. To je donelo suštinski nov pristup ovoj nastavi, čime je u pogledu obavezne primene u školi izjednačen status nastave fizičkog vaspitanja i ostalih nastavnih predmeta.
   Ministar prosvete Dimitrije Matić krajem 1871. doneo je odluku da se u Kragujevcu u toku letnjeg školskog raspusta 1872. održi kurs za izabrane učitelje u trajanju od mesec dana, "sa ciljem da se podigne nivo stručne osposobljenosti učitelja koji će pohađati kurs, čime bi se unapredio njihov dalji rad u sprovođenju nastavnih programa".
Predavanja na ovom kursu držali su profesori Učiteljske škole iz Kragujevca, a za fizičko vaspitanje (tada nazivano telesno vežbanje) određen je Petar Predragović, učitelj gimnastike u Gimnaziji i Učiteljskoj školi u Kragujevcu. Za ovaj Kurs on je pripremio „Program po kome će se učiteljima osnovnih škola Gimnastika predavati“, Na Kursu, održanom jula 1872. učestvovalo je 75 učitelja, a prema istom programu održan je i drugi kurs 1873. u Kragujevcu. Oba kursa su odigrala značajnu ulogu u kvalitetnijem izvođenju nastave fizičkog vaspitanja. Prema održanim predavanjima na kursevima Petar Predragović je napisao priručnik „Kratka uputstva za predavanje gimnastike u osnovnim školama“, a 1873. Ministarstvo prosvete odobrilo štampanje u 1.000 primeraka.

   U vreme kada se nastava fizičkog vaspitanja uvodila u osnovne i srednje škole, javljale su se prve ideje o građanskim gimnastičkim društvima, stizala saznanja o sokolstvu i sportu. Međutim, za ostvarenje ovih zamisli bio je neohodan stručni kadar, koga u Srbiji tada nije bilo.
   Na inicijativu mladog lekara dr Vladana Đorđevića, načelnika Sanitetskog odelenja Ministarstva unutrašnjih dela, osnovano je Beogradsko društvo za gimnastiku i borenje (1882), koje je kao jedan od ciljeva odredilo „da (o svom trošku) sprema učitelje gimnastike“. Odmah je formirana posebna Komisija Društva za polaganje ispita za učitelje gimnastike pred kojom su polagali vežbači Društva koji su hteli da rade u školama kao nastavnici gimnastike. Na taj način ovo Društvo je bilo preteča institucijama za školovanje nastavnika fizičkog vaspitanja.

Oficiri srpske vojske kao nastavnici gimnastike i vojničkog vežbanja u školama Kraljevine Srbije (1882-1890)

   Glavni prosvetni savet je odredio da nastavu gimnastike i vojničkog vežbanja predaju oficiri srpske vojske 10. 2. 1882. Dva meseca kasnije (20. 4. 1882) ministar prosvete uputio je srednjim školama „Nastavni program za gimnastiku i vojničko vežbanje u gimnazijama, realkama i učiteljskim školama“ sa zahtevom da se obavezno uvede i predaje u svakoj školi. Dostavio je i spisak gimnastičkih sprava, a do početka školske 1882/83. u sve škole je postavio nastavnike - oficire za predavanje ovog nastavnog predmeta. Nastava je imala naglašeno obeležje vojničkog vežbanja, koje učenicima srednjih škola nije bilo prihvatljivo. Podsećala je na klasičnu vojnu obuku, a nastavnici - oficiri su pre svega obraćali pažnju na deo programa iz vojničkog vežbanja. To je uslovilo da započeti razvoj nastave gimnastike bude usporen. Ona je vrlo brzo postala opterećenje za školu i učenike. Iz tih razloga u školama je napušteno vojničko vežbanje 1890.

Školovanje učitelja gimnastike (nastavnika fizičkog vaspitanja) u građanskim gimnastičkim društvima

   Kroz čitav 19. vek osnovne i srednje škole, kao i građanska gimnastička društva, u Kneževini i Kraljevini Srbiji, nisu imali odgovarajući stručno osposobljen kadar. Razvojem i jačanjem Beogradskog društva za gimnastiku i borenje, a kasnije i Beogradskog viteškog društva „Dušan Silni“ sve češće su vežbači ovih društava, nakon položenih ispita za učitelje gimnastike u ovim društvima, postavljani u srednje škole za nastavnike. Pošto se ovaj kadar nije snalazio u realizaciji školskih nastavnih programa, krajem 19. veka javili su se predlozi za otvaranje odgovarajućih škola, sličnih onima koje su postojale u drugim razvijenijim zemljama Evrope. Predlog da se otvori ovakva škola uputio je ministru prosvete dr Popović, lekar (24. 5. 1904), koji je tražio da se otvori „Zavod za fizičko vaspitanje omladine“ sa kursevima za nastavnike fizičkog vaspitanja, u trajanju od šest meseci.

Osnivanje i rad „Gimnastičke škole“ u Beogradu

   Ministarstvo prosvete je, aprila 1905, donelo odluku da se započne sa pripremama za otvaranje „Gimnastičke škole“ u Beogradu i imenovalo Odbor za izradu projekta ove škole, a za predsednika odredilo Sretena Stojkovića, direktora Gimnazije u Beogradu. Odbor je radio nešto više od godinu dana i na osnovu iskustava sličnih škola u Austriji i Pruskoj dostavio je Ministarstvu prosvete, novembra 1906, sledeća dokumenta: Pravila za šestomesečni gimnastički kurs; Uputstvo za telesno vežbanje i Program za telesno vežbanje.
   Krajem novembra 1907. Ministarstvo prosvete donelo je akt o otvaranju Gimnastičke škole (Kurs za spremanje nastavnika za gimnastiku) i odredilo * 9 članova Upravnog odbora, čiji je predsednik bio Milivoje Simić - direktor Druge beogradske gimnazije. Odbor je izradio Pravila Gimnastičke škole, Nastavni plan i program, Pravila o ocenjivanju učenika, raspored časova i predložio spisak nastavnika i upravnika Gimnastičke škole. Ministarstvo prosvete odobrilo je Nastavni plan i postavilo osam nastavnika (januara 1908), po kome je počela da radi Gimnastička škola u Beogradu, maja 1908.
   Za slušaoce kursa primljeni su samo srpski državljani, koji nisu bili mlađi od 18 ni stariji od 25 godina i koji su završili najmanje šest razreda srednje škole, učiteljsku, trgovačku akademiju, slikarsku ili muzičku školu. Pravilima Škole propisan je nastavni program koji je obuhvatao teorijsku i praktičnu nastavu koja je u toku jedne nedelje bila ograničena na 30 časova. Teorijska i praktična nastava bila je obavezna. Predviđeno je da polaznici koji završe Školu budu postavljeni za nastavnike telesnog vežbanja u srednjim školama, a dva polaznika sa najboljim uspehom slali bi radi daljeg usavršavanja u neke od evropskih zemalja.
   U prvi kurs Gimnastičke škole, koja je počela da radi 1. 5. 1908. bilo je upisano dvadeset polaznika, od kojih su bile dve žene. Predavanja su završena 29. oktobra, a ispit je održan od 1. do 5. novembra 1908. Školu je završilo deset polaznika, a među njima i dve žene i oni su bili prvi nastavnici fizičkog vaspitanja (gimnastike) školovani u Kraljevini Srbiji, koji su odmah bili raspoređeni u srednje škole u više gradova Srbije. Do početka Prvog svetskog rata fizičko vaspitanje u osnovnim i srednjim školama Kraljevine Srbije uvedeno je kao obavezan nastavni predmet, pa je potreba za stručnim kadrom bivala sve veća.

* Steva Todorović - akademik, predsednik Gimnastičkog društva Soko; Borislav Todorović - direktor Trgovačke akademije; dr Milan Radovanović - upravnik Opšte državne bolnice; Sreten Pašić - upravitelj Više ženske škole; Milivoje Simić - direktor Druge beogradske gimnazije; Milutin Mišković - generalštabni potpukovnik, predsednik Saveza društava "Dušan Silni"; Živojin Jurišić - profesor Realke; Atanasije Popović - profesor Treće beogradske gimnazije; Radivoje Novaković - advokat iz Društva „Srpski mač“).

Sokolski vežbači-prednjaci kao nastavnici gimnastike u školama

   Pojavom sokolstva, krajem 19. veka, u Kraljevini Srbiji uspostavljen je odnos saradnje škola i sokolskog pokreta. Dolazak sokolskih prednjaka iz Češke bio je značajna stručna pomoć. Oni su organizovali vežbanje po sokolskom sistemu, u sokolskim društvima, kao učitelji gimnastike (prednjaci), a istovremeno su postavljani u školama kao nastavnici.
   Početkom 20. veka odlukom Ministarsta prosvete sokolstvo se uvodi kao sistem fizičkog vežbanja, a sokolski program prihvata kao program nastave fizičkog vaspitanja, pa je potreba za nastavnicima rešavana angažovanjem sokolskih prednjaka u nastavi.
   Povezanost sokolstva i nastave fizičkog vaspitanja nastavljena je i nakon Prvog svetskog rata, tako da je već septembra 1919. pri Ministarstvu prosvete otvoreno radno mesto „referenta telesnog vaspitanja“ na koje je postavljen Miroslav Vojinović (František Hofman), poznati češki sokolski radnik i stručnjak u ovoj oblasti.
   Odmah nakon stvaranja jedinstvene jugoslovenske sokolske organizacije organizovani su prednjački tečajevi za rad u sokolskim društvima, ali i za rad u nastavi fizičkog vaspitanja u školama. Prvi Savezni prednjački tečaj održan je 1920. u Ljubljani, Drugi tečaj 1926, Treći tečaj (samo za članice) i Četvrti tečaj 1927.
   Ministarstvo prosvete Kraljevine SHS donelo je Nastavni plan i program za nastavu telesnog vaspitanja za osnovne škole (I-IV razred) 1925., koji je bio urađen prema sokolskom gimnastičkom sistemu, naziv predmeta je bio „gimnastika i dečije igre“.
   Da bi se ublažio nedostatak stručnih kadrova u nastavi gimnastike, u Beogradu je organizovan „Jednogodišnji kurs za nastavnike gimnastike“ školske 1927/28, koji je pohađalo 33 polaznika, od kojih je bilo devet devojaka. Bila je to generacija učitelja koji su te godine završili učiteljsku školu.
   Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda osnovano je 1932, kao najviša „nadzorna vlast nad svima organizacijama“. U njegovoj nadležnosti bilo je fizičko vaspitanje učenika u školama, kao i osnivanje „ustanova u cilju fizičkog vaspitanja naroda“. Zakon o obaveznom telesnom vežbanju donet je januara 1934. Radi podizanja kvaliteta stručnog rada u nastavi fizičkog vaspitanja Ministarstvo je 1937. formiralo stalne komisije za polaganje stručnog ispita nastavnika gimnastike.
   Usled nedostatka stručno osposobljenog kadra, sve češće su se javljali zahtevi o potrebi osnivanja Institucije za obrazovanje nastavnika na visokoškolskom, odnosno fakultetskom nivou. Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda planiralo je da otvori jednogodišnju školu 1935. godine, međutim, ova odluka je realizovana tek 1938 godine.

   U svom osamdesetogodišnjem trajanju Fakultet je prolazio kroz različite razvojne faze, menjajući godine studija, nastavne programe i imena da bi danas postao institucija vredna divljenja i poštovanja.